Prvoslav Karanović Blog

Obrazovana, emotivna, razumna, smirena, otvorena, urbana, osećajna, zatim, lepa. I, da, nije je život iskvario, iako se uporno trudio da to uradi. To je “brainstorming” kad kažem sebi “Kekenđanka”. Neću reći gde smo se upoznali, nit’ kako se zove. 

Jedino što mogu da podelim sa Vama jeste da je tog, prvog, dana nosila zeleni šal. Nežne boje i od nežnog materjala. Zabavljanje nije preterano dugo trajalo, ali je bilo nabijeno energijom. Bilo je to nešto veliko, kompresovano u mp3 format ili zipovano, ili, kako-već. 

Razgovaralo se o svemu-i-svačemu, satima, čak smo detaljno analizirali i upoređivali veštine Džejms Bonda sa veštinama Indijane Džonsa. Još kako smo se zajedno radovali, smejali, a na kraju priče valja biti iskren, iz duše su izašle kapi za oči. Kraj nje sam otkrio novu muziku, nove precepcije o životu, verovali ili ne, čak, i novu vrstu kafe.

“Daleko smo, ovako više ne ide, postajem ljubomoran. Ne želim da me više zoveš, niti ću ja zvati tebe, niti ćemo se viđati. Ne mogu da te čujem a da mi ne prorade emocije, niti mogu da sedim s tobom a da te ne poželim kao ženu, a kad to budem mogao svakako ti se javljam”, rekoh.

Prošli su meseci, dođoh u Beograd, videh se sa dragim ljudima. Videh i neke kojima nisam drag. Al’ dobro, sve je to život. “Ko hejtuje drugog nezadovaljan je sobom ili svojim životom”, reče Keknđanka još pre onih nekoliko meseci.

Avaj, raščistio sam sa sobom, emocije su se ugasile i reših da je zovem da vidim kako je?, šta radi?, da li je diplomirala u međuvremenu?. Dogovorili smo se igrom slučaja da se nađemo gde smo se i prvi put sreli. Ovog puta nosila je roze šal, isto nežne boje, isto od nežnog materijala. Čestitah joj na diplomi, i odmah smo se bacili u raspravu o novcu koji se ulaže na prava pasa, umesto da se deci u obdaništima obezbedi kvalitetnije detinjstvo.

Krenuli smo da popijemo kafu. Na jednom kafiću zatvorena vrata, na drugom –takođe, treća sreća. Sedeli smo totalno kul i pričali o svemu, otvoreno i iskreno, bez trunke osećanja. Povremeno smo jedno drugom hvatali poglede koji su govorili da je nekad postojalo nešto jako. “Šta me gledaš tako”, reče u jednom momentu. “Kako majke ti??”, napravih zbunjen izraz lica uz sve svoje glumačko umeće. Posle nekoliko minuta uhvatio sam isti taj pogled od nje, ali prećutah. 

Pričali smo satima, a ona je sedela preko puta mene tako, emotivna, razumna, smirena, otvorena, urbana, osećajna, zatim i lepa. Izašli smo pozdravili se, a potom smo se jako zagrlili. Dok mi je bila u zagrljaju obuzeo me je silan strah. Nisam se uplašio od nje, niti od sebe, nit' od svojih osećanja. Uplašio sam se od života. Uplašio sam se da život više neće biti tako velik i podariti mi takvu osobu.

Krenuli smo svako na svoju stranu. Kladim se da se nije okrenula za mnom, nisam ni ja za njom. Rastali smo se kao Hesseovi Hari i Hermina. Ne znajući ko je od nas Hari, a ko Hermina. Možda i čas-jedno-čas-drugo. Kretao sam se ulicom uz misli “Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!“ Sve vreme, a opet prećutno smo znali, ili je moj osećaj subjekivan, da lak život, laka ljubav, - nisu bili za nas.